Доживлјаји из наставничке праксе

[Trpkovski Vladimir]

Ух, ух, ух .... права посластица.

[AlexGreat]

Г-дине Радивој..ја нисам возио авион,нити искушао све те чари летења ко и ви,али да је задарска бура зезнута ствар,е то могу потврдити!

[Радивој Живанов]

Лет у бури
Северним Јадраном царују бура и југо, незнаш који је гори и који више невоља доноси свима а пилотима посебно. Бура је ветар из источног правца иако је леден да се зими од њега не можеш ничиме заштитити спада у топле ветрове. Обично бура дува за време ведрог времена, али постоји и по истарски „шкура“ бура када је облачно и лако може донети и снег. Друга карактеристика је да је то више приземни ветар иако га има и на већим висинама где се меша са другим струјањима ваздуха па немаш баш осећај дали си изашао из буре или не. Летење у умереној бури десет до петнаест метара у секунди није тако страшно подноси се. Јесте да се цео авион тресе и подрхтава, оштро као да је сав ваздушни простор шупљикав па у те рупе упадне час једно час друго крило а и цео авион као да одједном изгуби ослонац па тресне свом тежином у неку невидљиву калдрму, „бубрези отпадају“. А некад почне да се тресе и подиже нос као оно када јахач подбоба коња да крене а узде затеже и неда му. Е тада ти једино преостаје да добро затегнеш везе да те ветруштина неби бацала по кабини и чврсто држиш палицу да ти је из руку не истргне. А сењска бура, тамо је нај јача, спушта се низ усек у Велебиту и свом силином баца на море, где ваљда да би показала своју моћ кида таласе и у ваздуху их претвара у ситне капљице воде које се беле па море изгледа као снег кога ветар распршује по том пространству. На мору тада нема никога изузев великих бродова који се склањају иза отока и ту чекају улазак у ријечку луку. Летети тада на мањој висини прави је изазов, а со ношена буром стиже и на стотинак метара и таложи се по целом авиону, па и на ветробранском стаклу, тако да веома смањи видљивост и ако незнаш шта се дешава нађеш се у чуду откуд то да се ветробран тако пуно „прља“.
Тог дана бура је дувала брзином од 25 до 30м/сец, са ударима и преко те границе, наравно при таквом ветру нема летења, чисти QGО.
Питомци по плану за резервни дан, један од наставника обнавља припрему, а остали у сали за физичко на дуго чекани а редовно планирани спорт. Тако сам и ја имао у плану мало одмора кад, командир онако из окола као Лало ти баш и не идеш у салу? Видим ја да је то мање питане а више тврдња, има нешто на уму, пукушавам да се некако извучем али нема вајде, командир наставља, знаш да је начелник ( покојни Стева Текић) у Задру па да не седи тамо треба ми неко од вас старијих да иде по њега. Још ми, да ме утеши, каже да ће ветар ослабити те да ће скинути QГО. Врага ће бура тек тако у по бела дана да осалаби, може нешто тек пред вече и то није сигурно. Она стара истарска изрека да бура дува седам сати, или седам дана или седам недеља, је у већини истинита. Ради се о томе да ће QГО бити скинут само док ја не полетим, ради магнетофона да неби било ето дозволили полетање а није било услова. Још ми рече онако за утеху, као за полетање неће бити проблема, а за слетање ће ваљда и бура ослабити па да мало припазим, као да ја и сам незнам да морам и то добро да припазим. Још ми је напоненуо да ће појас и кацигу за начелника везати гуртнама у задњој кабини и да ће ме он чекати код ВТРа а ја да не гасим већ да се укрца и назад. Наравно рекао сам да разумем и схватам задатак, и кренем да се пресвучем. Неку посебну припрему нисам радио, пошто сам толико пута одлетео ту маршруту.На стајанци кажем механичару да добро ушушка кацигу и појас ( имали смо онда оне кесе за кациге) тако да је то све лепо било причвршћено да ми не би по кабини било летећих предмета. Контролор на торњу ми даје податке ветар 15 са ударима до 18 у чело из 060 до 090 све по пропису. Чим сам кренуо и изашао из заветрине осетио сам снагу буре тако што је упорно покушавала да ми истргне палицу а и педале је требало чврсто држати. На писти О90 степени још у месту казаљка брзиномера је почела да поскакује. Дао сам пуну снагу преконтролисао параметре и кренуо. Бура се одмах показала покушавајући на ме скрене са правца међутим то сам релативно лако париарао. Брзина се повећавла и брзиномер је почео стабилније показивање лагано сам нешто мање подигао нос авиона и пустио да брзина пређе брзину узлета, када сам лагано одвојио авион од ПСС. Бура као да је само то чекала почела је љуљати и трести авион покушавајући да га час подигне као по неким степеницама, час свуче на доле, нос авиона се клатио на све стране. Вариометар и брзиномер су показивали неке вредности само њима меродавне. Нисам покушавао да парирам ветар у смислу неког правца полетања, дозволио сам бури да ради своје а ја сам одржавао полжај авиона у пењању више по искуству, а Галеб се борио и лагано набирао километар по километар брзине.Увукао сам стајни трап и флапсове и лагано окренуо према Лошињу, авион се и даље тресао, подрхтавала му крила, отима бура палицу, мени бубрези „одпадају“, чврсто стегнут у седиште одржавам авион у неким лабавим нормама, нико не лети у ширем реону па ми је све дозвољено одлучујем да не пењем остајем на око тристо метара, бура тресе али се може са торња контролор пита како је ја одговарам да има „умереног“ бацања а у ствари авион се тресе као у грозници, резервоари на крајевима крила ,“ тип тенкови“ пуни само да не отпадну од силног дрмања, на инструменту оптерећења казаљке на максималних плус, минус. Море бело од буре, нигде живе душе, свако је себи неки заклон нашао. Не прилазим Лошињу пошто сам и онако испод висине врха већ преко Унија летим према Олибу и даље према Нину. Бура у Задру далеко испод оне „наше“ истарске, слећем у 135 и правац ВТР где ме дочекује механичар, наводи и даје знак да угасим мотор,ја му рукама објашњавам да је кацига у задњој кабини и да нећу да гасим мотор, међутим он је енергичано рукама то негирао и захтевао гашење, шта ћу угасим мотор. Када се бука стишала питам га зашто ме приморао да угасим мотор а он ми показује нешто напред ја невидим али чујем отпали ти „поклопци“. Који сад поклопци, изађем из авиона, авион сав бео од соли а напред фале два поклопчића за браве главног поклопца на носу авиона, тачно испред усисника.
Труп авиона мора да се растави ради и прегледа компресора мотора јер је постојала реална шанса да улете у усисник. Џабе сам ја тврдио да је немогуће да би осетио по температури и процентима, да мотор нормално ради, узалуд пропис је пропис. Ближио се крај радног времена, међутим механичари ВТР су у рекордно кратком времену увукли авион у хангар, раставили труп и прегледали компресор мотора, срећом нису ништа пронашли, поклопчићи су одлетели ко зна где. Повратак је је био сличан доласку бура је и даље била на граници QГО, мало се издувала, ослабила, слетели смо без последица.
Ово је један од летова који памтим.
Дозволите ми да испричам једну анегдоту везану за мени иначе драге пријатеље и колеге, покојног Стеву Текића и Милутиновић Рафаила званог Раф заставника. Дежурство, вечерњи сати, потпуковник Текић у својој канцеларији начелника штаба удубио се у посао, Раф дежурни доле у дежурани пука, досадно му и смисли, оде преко у суседну зграду види лепо Текића како ради и окрене телефон команданта а канцеларије начелника и команданта су једна до друге спојене отвореним вратима, Раф види како овај устаје и таман да дигне слушалицу прекида позив и сада зове Текића на његов број и тако га прошета пар пута док овај није укапирао чије је то масло. После га је Раф заобилазио на далеко, ето тако је било.
Поздрав Лала.

[AlexGreat]

G-dine Radivoj,odlicne tekstove kao i uvijek.
Kad dodjete u Zadar,obavezno mi javite!
P.S Slike se nemogu prikazati,neznam zasto..

[Радивој Живанов]

Ово је моје виђење школовања Треће класе ПШВВА и XX класе ВВА, немам претензије да ово постане неко књижевно дело, већ више да у мојим класићима првенствено, а и у другима који су прошли кроз ове школе, покрене сећања и жељу да свако ко и мало осећа потребу слободно допуни, настави или исправи причу. Ја лично желим да кроз приче и доживљаје прођем од Мостара до Задра и Пуле онако како сам то ја доживео, наравно акоовај почетак буде прихваћен и поџан. А све који буду ово прочитали молим за добронамерну критику и помоћ, како би XX класа завршила школовање.
Зеља да постанем пилот расла је у мени још од раног детињства, чини ми се да сам то одувек желео. Рођен сам у селу, малом, банатском, пуном прашине, блата, баруштина, снега, без правог пута, пруге или какве друге везе са светом. То моје село ипак није тако непознато у њему је рођен наш познати научник Михајло Пупин, то мени драго место је Идвор. Летење нисам у то време чак ни замишљао као неку професију а поготово нисам је спајао са неким официрским чиновима. Знао сам да је војни пилот официр, али у свом детињству нисам долазио у контакт са војним лицима, а поготову не са војним пилотима. За мене је летење било нешто нестварно, романтично и лепо. Ни слутио нисам шта ме све очекује, шта ћу све доживети и преживети у мојој пилотској каријери а и да сам којим случајем могао знати поново би изабрао тај пут.
Прегледе за пријем у школу сам прошао уз све страхове које су прошли мање више сви који су жарко желели да успеју. И тако у доколици сеоске идиле дочеках и тај дан да се упутим у мени непознат и прилично далек град у Мостар. Знао са где се налази Мостар, знао сам и за Неретву и стари мост и босанскохерцеговачке планине и реке историјом од давнина прекривене. Знао сам и за „На дрини ћуприју“ али ја то никада у животу нисам видео. Ја сам трећа класа ПŠВВА а то је година 1963. Самном на пут и поред мог противљења пошао је и мој отац тек да ми се нађе. Путовало се тада возом и то од Београда до Сарајева пругом, нормални колосек, огромна парна локомотива из које на све стране шишти пара и цела београдска станица одише посебним мирисом сагорелог угља дима, водене паре и људи који у тој гужви траже „свој“ воз. Кренули смо вечерњим возом, септембар месец већ помало прохладна ноћ поготову у возу који се из све снаге труди да до јутра стигне у „Сарајево ново“ и стигао је. Прохладно рано јутро, иста слика као и у Београду, мирис свих станицаје исти. Негде смо појели бурек и пешице прешли на другу сарајевску станицу са које су ишли возови уског колосека популарни „Ћира“. Пут до Мостара је био прави доживљај безброј успона, тунела, увек у неким кањонима, нигде оног широког дугачког погледа који се пружа све до оне линије где се спаја небо и земља . Огромне планинчине и шуме недају ти да видиш где то идеш а код мене када је бистро небо од Црепаје, из воза, видиш зграде Београда и Авалу која је према овоме овде тек брежуљак. Ћира је овде као и они брдски коњићи, окретан у завојима пажљив у кањонима и издржљив на успонима а на неким деловима преко Коњица на средини колосека је био још један зупчасти колосек, где се укопчавао погонски зупчаник. На тим деловима возило се ходом пешака. А онда смо ушли у долину Неретве и лагано се спуштали ка мостарској котлини. У возу смо се већ површно упознавали ми будући ученици Треће класе Припремне школе ваздухопловне војне академије, дугачко име, а још дуже двогодишње школовање.
Није било свечаног дочека већ нам је одмах уручен део опреме, односно одећа и то онако од ока без пробе. Једне кратке кепер панталоне, исто тако кошуља са кратким рукавима који су ми досезали до лакта, војничке смб гаће које су једва стале у кратке панталоне исто таква мајица, чарапе и веровали или не сандале, сапун са мирисом ланолина, два пешкира за лице и ноге и то је за почетак било све. Šишање поред зграде интерната купање у војничком купатилу нас двадесетак голишаваца још ни не стасалих у младиће, топла вода, сапунање, прање, хладна вода, све под команду. А затим оно спектакуларно рашири гаће и облак ДДТја на оно мало длака, страх од вашију је још од рата остао.
У Мостару је било још врло топло тако да нам је та кратка одећа пријала, још мало па смо се опростили од родитеља за дуже време. Распоређени смо по спаваоницама. Двадесетак нас у једној соби, собе светле са пуно прозора паркет угланцан, мирише на чисто, на две стране кревети, између ормарићи, по средини тепих сто и пар столица, поред она друга два зида ормари за гардеробу на ормарима кофери, сваком по један, за оно време пристојни путни кофери . Кревети војнички са душецима и уредним чистим белим чаршавима, два ћебета и то је то. У ходнику поред сваке собе дугачке ниске полице за обућу. На сваком спрату WЦ чучавац са више кабина. За мене дете са села, где су собе биле још са земљаним подом где су домаћинства тек зидала пољске WЦе, негде у врх баште био је то више него пристојан стандард. Додуше и овде смо негде иза наставне зграде међу рушевним бункерима имали један повелики пољски WЦ, који је био у употреби. Šкола се тада састојала из наставне зграде и интерната, иза тих зграда била је пољана, уствари више камењар са заосталим бункерима, пруга и жичана ограда. Ту смо проводили време између два часа, лети хватајући гуштере замком од дугачких влати траве, наравно да смо их пуштали и поново хватали. Ту смо препричавали све згоде и незгоде, читали писма по ко зна који пут, поверавали једно другом своје бриге, откривали скривене делове својег детињства, стварали смо другарство. Оно у којем можеш све да кажеш, а да те се схвати и разуме а да си спреман још више да узвратиш.
Прве дане провели смо у упознавњу људи који ће нам за ове две године бити све и сва, од заставника Šупице, начелника класе Видојевић до начелника школе Живка Михајловића који је већ имао назив Саваот. Такођер смо упознали круг школе где се смемо кретати а где не би требали ићи. Аеродром је био активан и на њему су још летели авиони типа 214 двомоторци са стакленим предњим делом извиђачи. А аеродром Ортјеш је раздвојен Неретвом и преко моста се није смело. Упознали смо се са правима и дужностима ученика, кућним редом, распоредом занимања, дневним и недељним. Узета нам је мера за радна и свечана одела и још пуно тога се слило у наше главе за тих отприлике недељу дана упознавања.
Основно школовање сам завршио у ФНРЈ а ПŠВВА отпочео у СФРЈ, наиме те 1963.године Федеративна Народна Република Југославија је променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, изгледа да јој то име није донело дуговечност. Постала је у имену идеолошки опредељена што се касније показало као погубно за њен опстанак, међутим ни у ком случају немам намеру да залазим у неке политичке воде, ја сам моју домовину волео онакву каква је била.
Моја трећа класа ПŠВВА имала је на почетку око 120 ученика, изабраних дечака од пар хиљада кандидата, то су нам стално наглашавали тако да смо постали поносни и помало сујетни на то а било нас је из свих крајева бивше нам државе .Од А Алија Аљи до Ж Живанов Радивој сместило се још око 120 ученика,





1.-Бенета Иван 44.-Јањић Никола
10.-Илић Владо 53.-Миланковић Ђуро
21.-Војвода Бојан
2.-Бренчић Драго 45.-Јанковић Славко
3.-Бугариновић Валериј 46.-Јокановић Ђорђе
4.-Церановић Божидар 47.-Крошњар Никола
5.-Чавдаревић Никола 48.-Лековић Милета
6.-Габријелчић Славко 49.-Лиховић Џемал
7.-Гајић Родољуб 50.-Лазаревић Милутин
8.-Гаћеша Драго 51.-Милосављевић Милан
9.-Грујин Никола 52.-Мирковић Бранислав
11.-Кнежевић Владо 54.-Милојковић Драгиша
12.-Косановић Душан 55.-Милутиновић Бранислав
13.-Костић Владимир 56.-Љубичић Никола
14.-Козина Иван 57.-Маричић Илија
15.-Маљковић Никола 58.-Малиновић Петар
16.-Мавретић Јоже 59.-Паликућа Љубиша
17.-Панђжић Мирко 60.-Тербовац Алојз
18.-Петровић Милан 61.-Šурлан Никола
19.-Пеулић Угљеша 62.-Петровић Милија
20.-Талић Стојан 63.-Вулић Мато
22.-Дангузов Немања 64.-Аљија Аљи
23.-Гаћеша Драго 65.-Аврамовић Живота
24.-Гогић Слободан 66.-Бахтовић Сеад
25.-Ивковић Зоран 67.-Бегић Славко
26.-Јањић Љубомир 68.-Белош Миодраг
27.-Лукић Душан 69.-Цветковић Милан
28.-Михајловић Братислав 70.-Ђоковић Томислав
29.-Стошић Предраг 71.-Дехељан Саша
30.-Миладиновић Драган 72.-Ерчић Владимир
31.-Миланкић Ратко 73.-Илић Драгољуб
32.-Мујановић Есад 74.-Ивковић Драган
33.-Милекић Слободан 75.-Јовановић Миодраг
34.-Николић Мирољуб 76.-Касумовић Борис
35.-Поповић Радосав 77.-Костић Ратомир
36.-Ранковић Милан 78.-Манолев Миле
37.-Рашковић Душан 79.-Марељ Стојан
38.-Михајловић Часлав 80.-Миленковски Благоје
39.-Свитлица Стојан 81.-Мишкар Милослав
40.-Трајковски Душан 82.-Милић Никола
41.-Видаковић Ловре 83.-Плетикос Никола
42.-Заплетан Имре 84.-Радојевић Стражимир
43.-Златковић Јордан. 85.-Живанов Радивој


Молим сваког ко се сећа ученика треће мостарске класе да допише понеко име, адресу или било који други податак а било би лепо и по која фотографија..
Распоређени смо у шест одељења три енглеска и три руска ја сам био у трећем Е, руски језик сам учио у основној школи па сам тако и наставио, тада ми то није сметало.
Систем школовања је био сличан гимназијском али мало сабијен, све што се учило тада у гимназији сабијено је у две године школовања у ПŠВВА, тако да смо имали мало више предмета и далеко више обавеза и учења него касније генерације које су завршиле четворогодишње школовање. Наравно никако не желим да неко помисли да смо ми више знања стекли од каснијих генерација, напротив свака каснија генерација је стицала све квалитетнија и разноврснија савремена знања из свих области живота. А и авијација је у то време била још на темељним основама рачунске навигације, није тада било бар не код нас ни помена о компјутерској технологији или сателитској навигацији. Сателита тада још није било.
Међутим осећао се напредак у развој у свим областима те је следећа класа имала трогодишњи програм а пета класа је већ отпочела нормалан четворогодишни програм школовања.

Поздрав Лала
[/b]

Некада, За време питомачких дана



Сада, На прослави 40. година завршетка ВВА



Сусрет пријатеља, Стари пријателји после 40 година

[Радивој Живанов]

Ево још једне сличице,
Поздрав Лала.

Момци који су чували небо Македоније давне 68 - 71. године.

[Scylla]

Г-дине Живанов, со срце и душа ги читам Вашите текстови, навистина уживам како и многу други кои со нетрпение ги очекуваме овде на Македонска Авијација. Уште еднаш, секоја чест.

[Iko]

Г-дине Живанов, со срце и душа ги читам Вашите текстови, навистина уживам како и многу други кои со нетрпение ги очекуваме овде на Македонска Авијација. Уште еднаш, секоја чест.

x 2...Potpisujem!

[Радивој Живанов]

Јуче сам био на аеродрому Ечка, за оне који не знају, аеродром је поред Зрењанина. Раније, пуно раније, Зрењанин је имао аеро клуб са свим садржајима (авиони, пилоти, падобранци, моделари и што је веома важно имао је пуну подршку,од града до државе и постизао завидне резултате . Пољопривредна авијација Зрењанина је била моћна и позната и ван граница бивше нам Државе. Сада је друго стање аеро клуб постоји али све је друкчије само ентузијазам и жеља за летењем су исти.
Медјутим то није моја прича, неки дан зове ме мој добри пријатељ и колега из наставничких дана Давор Павловић и каже додђи сутра мало до Ечке да се видимо.
Спакујемо се ја и моја господја Јованка и правац аеродром, а тамо прави летачко падобрански дан.
Срце ми пуно видим младе људе, весели, насмејани улазе са падобранима у АН-2, луди, девојке и младићи, скачу из исправног авиона. Сетим се свог првог скока из ДЦ-3 прође ми то све као муња кроз главу, па се опет насмејем и кажем сретно вам приземљење. А и то приземљење није неко сећам се ја „како треба“ паднеш па на бок, гасиш куполу, покупиш падобран, а неко и пољуби мајчицу земљу, а ови не они слећу са тим њиховим крилима, па пошто се јуш нису сетили ролера протрче мало а неки се и клизају по овој банаткој трави као на таласима, и ништа покупе падобране, пакују па поново, као да то није ништа. Све размишљам да пробам имају оне дупле везе па како буде.
Е у тој гужви нађем мог друга Давора поздравимо се и таман почнемо да се присећамо старих дана, зову њега на авион нешто да проба. Авион ЗЛИН још из доба ВВА, моја генерација је задња летела шесет седме на Аеро-3, а следће године су стигли ЗЛИНови, тако да ја ни један лет нисам летео на том авиону, појма немам о њему сем да је изврстан акробатски авион. Поприча Давор нешто са власником авиона и ево га до мене, ајде лало идемо, чекај ди идемо, како, појма немам ни о чему. Оћеш да летиш, како да не то ми је жеља већ петнаест година, да седнем у нешто што није путнички авион али тако тек, и кренемо ми према авиону, ја хепи, само што не скакућем пред оном децом. Кад тамо нема јастучета у предњем седишту остало у другом авиону, а тај тек полетео, разочарење тотално. Одлети Давор тај лет а он „незна“ равно да лети код њега авион скоро никад није у неком нормалном положају, што може авио може и Давор. Слети он, ми га испофалимо она омладина га опколи, браво деда, а Давор и ма 65 година и незнам никог старијег, бар у овом делу да лети тако лепо и елегантно све акробације и маневре који се могу урадити на овом авиону. Теши ме, летећемо ми лало другом згодом.
Гледамо падобранце, једриличари чисте своје летилице и угуравају их у хангар, негде од Кикинде ствара се неки кумулонимбус, али још је далеко. Сећам се како смо исто тако само у другим условима прали и у хангар смештали наше Аеро-3 авионе, да их какав кумулонимбус или задарска бурштина не одува.
Утом ево опет Давора, ајдемо лало поставили јастук из оног другог авиона. Улазим у предњу кабину, помажу ми да се сместим и вежем, као што Давор каже од свега ми је нај теже ући у кабину, тако и ја гледам инструмената мало, познати ми сви, и да не дужим крећемо, ја после петнаест година у овом лепом авиону, срце ми пуно. Чим полетимо ево ти команде, и тако и би само што време чини своје знам да одржавам авион, да радим заокрете, благе и оштре, али немамо пуно времена ипак не трошим своје гориво а жељан сам да осетим небо и авион у свој својој лепоти, Давор преузима команде и почиње шоу, показао ми је малте не све што авион може од нормалних фигура до свих могућих динамичких превлачења и ковита. Двадесетак минута је брзо прошло онда један прави брисањац преко писте па на слетање. Враћамо се и причамо он и ја заједно мало фали до 130 година авион скоро 40 просек преко педесет није лоше.
Ето тако је прошао тај дан на аеродрому сређујем утиске и захвалан сам власнику авиона и Давору што су ми омогућили овај предиван доживљај, ко зна можда ми се пружи још која прилика.
Пуздрав Лала.

Давор Павловић "Супер Дека" и моја маленкост пред лет



Једриличари спремају једрилице у хангар после лета



мислим да су ово једина два злина која још лете у Србији.



Моја боља половина супруга Јованка није могла да одоли а да се не фотографише поред овог прелепог ЗЛИНА

[Trpkovski Vladimir]

Ух, немаш појма како ти завидим. Никад нисам летео, ал одувек ми је то била велика жеља.

[Iko]

Kje me izvinat ostanatite chlenovi no sepak bi posakal ovojpat direktno da gi prekrsham pravilata na formov (za shto sum potpolno svesen) i na nashiot pochituvan G-din Zhivanov ovde pred site a ne po privaten pat da mu odgovoram i da mu se zablagodaram na Srpsko-Hrvatski....


Dragi i postovani prijatelju (nadam se da ne zamerate mojoj drskosti sto vas nazivam tako - iako nisam imao cast i zadovoljstvo da vas dosad licno upoznam)!

....Najlepse hvala na ovim divnim pricama....uvek kad vas sa izuzetnim zadovoljstvom citam nikako ne mogu od sebe odganut onu tihu sjenu tuge koju u meni uvek bude one divne reci naseg zajednickog legendarnog velikana - postovane G-dje Maksimovic, na koje me vasi izvanredni redovu uvek mucki podsecaju....



"Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu...."



Eeehhh....

Jos jednom, sa smernim i velikim postovanjem, primite moju najvecu zahvalnost! I pisite nam uskoro opet!

...Moj duboki naklon!!!

[dragan_mig31]

променете насловот у дољивљаи

[Valter]

Која добра тема.Посластица права!Свака част!Браво!

[Радивој Живанов]

У недељу сам опет био на аеродрому Ечка, Зрењанин, а тамо као у стара времена, падобранци, једриличари мањи и већи авиони. Једном речју прави летачко падобрански дан. А аеродром у најмању руку међународни, барем по регистрацијама аутомобила а и авиона и једрилица. Аеродром су барем ми се чини прво „открили“ једриличари из Словеније, а надам се да ће њиховим путем кренути и други, лепо је видети на једном месту регистрације из Словеније, Хрватске, и Босне, као и Мађарске. Аеродром има врло лепу позицију и што је нај важније нема превише гужве тако да је прави рај за летење, лети чин крене мало облачности има лепих услова за једрење. Баш сада у прошлу недељу, на аеродром сам стигао поподне око три сата, гледао мога друга Давора, како изводи вратоломије на злину, кад негде пре пет сати појави се једна једрилица формира школски круг и онако елегантно слети на онај мали точак, за њом у наредних око пола сата још три једрилице. Нисам видео да су полетели док сам био на аеродрому и знатижељан питам првог који је слетео, жао ми што га за име не питах, када је полетео, он одговори, око поднева. Пет сати у ваздуху? Да каже идеални услови, ишо мало по Банату. А једрилица ево је доле на слици, ознаке на њој, млађим члановима нека објасни неко старији, а ми старији, како ко, сећамо се и тих времена, а можда је то Т’га за Југа. После једриличара наступили су падобранци, шарене куполе као лептири да лете небом. Имају и оне падобране у тандему па ко воли нек изволи, за мене је то поред мало страха и скупо. Тако је скоро сваког викенда на аеродрому, ако долазите понесите нешто за освежење (пиће) пошто на самом аеродрому нажалост нема ништа.
Поздрав Лала.

[Trpkovski Vladimir]

Добра ознака.
Драган, ќе треба да му направиме една маица на човеков (ако не провози со едрилицата).

[Iko]

Boga mi....i te kako zasluzhil!

[alvarhanso]

Едрилицава е бонбона!

[dragan_mig31]

Добра ознака.
Драган, ќе треба да му направиме една маица на човеков (ако не провози со едрилицата).

хехе може